Нема здравља без менталног здравља
Докторски уметничко истраживачки рад под називом „Амбивалентност додира“ под менторством професора Марка Лађушића, посвећен је анализи и синтези две супротстављене енергије унутар слободног скулптураланог ликовног израза у реалним просторним оквирима. Ове две енергије интерактивно коегзистирају као јединствена целина, синтетисане трећим елементом – неелементом – ваздухом. Ваздух као етерички и езотерички фактор је хармонични везивни елемент контрасних ликовних целина садржан у структури самих скулптура у виду празног (негативног) простора, шупље форме и перфорације.
Судар две супротстављене енергије, тачније топлих и хладних ликовних форми, пројектује динамику супротстављених елемената. Чулне, органске партије, активне и животне по својој структури, извиру из хладних геометријских, апстрахованих облика који носе мир и немост. Оваквом симбиозом стварам алузију на покрет – покрет у функцији тока и отпора.
Органске форме, у својим аморфним масама, зауздане су суровошћу хладне геометрије. Ово поигравање ликовним језиком за сврху има преиспитивање граница супротности и илузије супротстављености која се добија спајањем (наизглед) дијаметрално различитих елемената.
Као полазиште користим елементе базиране на људској фигури, али не изразито фигуралне у својој представи, већ више фрагментарне, ситне асоцијативне целине преплетене са другима и постављене у заједнички простор. У основи се везујем за идеју прапочетка, за праформе – за оно што се може назвати нулта форма. За ослонац користим кост – пре свега кичменицу, али узимам само њене есенцијалне елементе – ликовни облик и покрет, транспонован до нултог полазишта. Насупрот органским формама, које су саме по себи субјективне и индивидуалне, постављам геометрију која је контеплативна математичка поетика своје врсте, заснована на убеђењу да је све садржано у односу, броју, складу, да структура природе и свемира одговара структури човека, да је укратко све у једном унум – мултум.
Са жељом да рационализујем своју идеју и појмовно је објасним, навешћу Ридов (Сир Херберт Едwард Реад, 1893-1968.) опис стваралаштва Хенрија Мура који га карактерише као „[…] романтичан покушај стварања слике човека од органских и неорганских природних формација.“
Посредством свесних радњи, трудио сам се да ирационалност сопственог ликовног стваралаштва обликујем, усмерим и опишем. Амбивалентност форме, идеје, енергије и на крају самих ставова представљена је и пластично описана сударањем и претапањем геометријских и органских елемената, синтетисаних универзалним празним простором, како изнутра, тако и споља. Унутрашња артикулација затворене форме повезана је са околним ваздушним волуменом перфорацијама и продорима. Волумен самих скулптура није конципиран на инвазнивном освајању простора конвексном експанзијом, већ интегрално артикулише негативан простор увалама, пећинама и ваздушним џеповима.
Кроз три приступне фазе у ликовном изразу представио сам хронологију тока сопствене идеје и њено градативно кристалисање до симболичког нивоа. Аналитичка фаза концентрисана је око екпресивног ослобађања енергије и оптерећености појмовима (Амбивалентност додира 1). Синтетичка фаза је пресабрала појмове у складну мисао филтрираних појмова (Амбивалентност додира 2). Обе фазе засноване су на интуитивном грађењу новог ликовног израза који је уоквирен трећом фазом – фазом превођења свеукупности појмова на ниво симбола (Нулта).
Скулптуре су, што се личног става о њима тиче, објекти који превазилазе пука начела лепог. Нјихова снага је у интелектуалном и интегралном. У њих сам уткао део себе и део наше заједничке прошлости који мислим да би требало детаљније истражити и упознати. Оне носе идеју о повезаности људи и природе и реверзибилности тог процеса. Посредством чула ми се можемо повезати са нечим ванвременским и универзалним и увидети космичке циклусе који се око нас дешавају, само ако та иста чула негујемо и ако им верујемо. Уметност и култура древне Винче били су велика инспирација и можда и главни носилац уметничке идеје. Иако су подаци о овој цивилизацији оскудни, велика већина истраживача се слаже око једне мисли – ова цивилизација је живела у савршеној спрези са природом и сопством. Зато бих, као најважнију тачку доприноса овог пројекта, поред израде 3 скулпторске форме, желео да буде и упит свакоме: „да ли је ово прогрес уколико не успостављамо духовни баланс и, чини се, добровољно пристајемо да живимо у свету који као да није скројен за нас?“
„Када желимо да говоримо о најстаријим временима људског стваралаштва заплетемо се, по правилу, у кучине појма примитивно. У самозаљубљености нама савременог доба, скоро да видимо, стварно или умишљено, те људе искона готово као некакве јаднике који, ето, не знадоше за чим данашњим би све могли жалити. Реч примитивно је, не због увредљивости већ разумевања ради, боље данас мислити, па и казивати, као првобитно, иначе ћемо, ми данашњи, иако нисмо првобитни, поуздано запливати ка примитивности.“
Како су скулптуре ослоњене на дуалитет – амбивалентну форму, желим тиме предочити сукоб унутар човека самог и света уопште. Сукоб геометријског и органског требало би да елаборира однос човека према сопственим вредностима и догмама у односу на наметнута правила савременог друштва. Асоцијативним имплементирањем и компоновањем елемената, скулптуре започињу питање, које сваки посматрач може сам завршити у својој глави и сходно питању, започети трагање за одговором.
